Dok se u sektoru energetike pripremaju novi propisi koji će temeljno promeniti sistem subvencionisanja proizvodnje struje iz obnovljivih izvora energije, otkup bele tehnike i reciklažna industrija već beleži devetu godišnjicu „nerazumevanja“ sa državom kada je reč o isplati podsticaja za prikupljanje i tretman otpada. Građani, za sada, mogu da se nadaju samo posrednoj podršci za „ozelenjavanje“ svog svakodnevnog života, piše B&F.
Kao što vidimo iz samog uvoda reciklaža, keš za treš i otkup bele tehnike samo na papru imaju podršku države dok je nerazumevanje za efekte ovakvog vida prerade starih uređaja zaista na veoma niskom i nezadovoljavajućem nivou.
Sredinom februara, peticija „Rešenje za zagađenje“ organizacije „Kreni-promeni“ prikupila je 50.000 potpisa. Reč je o predlogu da Ministarstvo zaštite životne sredine preusmeri subvenciju za kupovinu vozila sa električnim ili hibridnim pogonom, koja je prošle godine iznosila 120 miliona dinara, na subvencionisanje socijalno ugroženih građana koji za grejanje koriste zastarela ložišta na ugalj, drva i mazut, i zbirno predstavljaju daleko veće zagađivače nego što su to automobili. Ovde imamo situaciju da zbog očajne ekonomske situacije u zemlji ljudi koriste stare šporete u koji trpaju sve što im padne pod ruku, umesto da traže otkup bele tehnike i prodaju svoje stare i dotrajale uređaje i na taj način doprinesu smanjenju zagađenja vazduha koji svi udišemo.
S druge strane, NALED je nedavno pohvalio Ministarstvo zato što je uputilo tri poziva lokalnim samoupravama da se prijave za ukupno 400 miliona dinara, namenjenih za zamenu individualnih ložišta, obnovu starih kotlarnica i pošumljavanje. Stoga deluje kao da peticija za preusmeravanje subvencija „kuca na otvorena vrata“, ali se zapravo radi o dva potpuno drugačija pristupa. U slučaju podrške kupovini „zelenih automobila“ u pitanju je direktni podsticaj, i to gledano iz ugla kupaca vozila, odnosno građana. U slučaju javnog poziva na delu je neka vrsta „posredne subvencije“ za građane. Kako bi to moglo da izgleda govori najava *rada Niša, koji se prijavio za ta sredstva, a ukoliko ih na kraju i dobije, ponudiće građanima da pokrije 50 odsto troškova promene ložišta.
Keš za treš i problemi otkupa bele tehnike
Koliko je ovaj problem koji pogađa otkup bele tehnike i reciklere pokazuje i to na koji način i onako slabe subvencije funkcionišu.
„Mi tokom godine prikupljamo i tretiramo otpad, plaćamo dobavljače, inspekcije paze na nas, da bi tek na kraju godine, kada se pripremi budžet za sledeću, saznali kolika će sredstva biti opredeljena za izmirivanje naših troškova. To znači da mi kasnimo sa naplatom od 15 do 18 meseci“, opisuje za B&F predsednik Udruženja reciklera Srbije Nikola Egić kroz šta prolaze kompanije iz te industrije. Egić, koji je i direktor firme „Božić i sinovi“, kaže i da se često dešava da se na kraju godine „situacija ne poklopi“, odnosno da se budžetom opredeli novca po sistemu „koliko može“, što je najčešće manje od onoga na šta su recikleri stekli pravo prerađujući otpad.
I u ovom slučaju ne radi se o „klasičnoj“ subvenciji niti o podsticajima, već o pokrivanju troškova tretiranja opasnog otpada, odnosno za rad industrije od izuzetnog značaja, a sredstva se isplaćuju za zbrinut otpad prema izveštajima inspekcije.
„Nezvanično se procenjuje da su potraživanja naše industrije u skladu sa inspekcijskim zapisnicima i zakonodavnim okvirom u proteklih godinu dana oko četiri milijarde dinara, a Zakonom o budžetu za isplatu troškova našeg poslovanja u tom periodu opredeljeno je dve milijarde dinara“, upozorava Egić na problem koji postoji otkada je 2012. godine ukinut Fond za zaštitu životne sredine, a sa njim i predvidivost naplate troškova kompanijama koje su deo reciklažne industrije.
Sagovornik veruje da postoje dva načina da se ta nemila situacija reši. Jedan je da se novac od naplate eko takse (koju građani plaćaju kada kupuju potpuno novi proizvod) uplaćuje na poseban evidencioni račun kao prihod republičkog budžeta. Naplatu, obračun, kao i isplatu trebalo bi, kaže, organizovati kvartalno, u skladu sa „presekom stanja“. Drugi način je da se taj novac sliva u posebnu finansijsku instituciju. U oba slučaja, naglašava, taj novac mora namenski da se troši i neće biti problema.
Egić ukazuje i na suštinsku manjkavost sistema koji se redizajnom može unaprediti. Radi se o nedostatku državne strategije ili, preciznije, odgovora na pitanje: da li mi u Srbiji uopšte hoćemo da sakupljamo i tretiramo otpad”
„Ako smo se kao država za to opredelili, sve mora da bude transparentno, održivo, predvidivo. Hoćemo da dobijamo informacije na vreme i da znamo šta je cilj, jer mi smo privatne firme i radimo za profit. S druge strane, radimo posao od šireg društvenog značaja, i to na sprečavanju štetnog uticaja opasnih materija iz otpada na životnu sredinu i zdravlje ljudi, zaključuje Egić.
Dakle kao što vidimo zakonski okviri kao želja naših sugrađana za otkup bele tehnike i keš za treš postoji, ali kao i većina pravila i zakonskih propisa ne primenjuje se na način na koji treba…
Zato Vi možete doprineti očuvanju naše okoline pozovite Metalekspres otkup bele tehnike i mi dolazimo dajemo najbolju cenu i odnosimo nepotrebne i stare stvari .